Obaveštenje putnicima

Svi smo mi putnici. Prolazimo kroz ovaj život na zemlji svesni da smo samo u prolazu. Takođe, jer ne držimo volan koji upravlja putovanjem našeg života, ne kontrolišemo ni brzinu, ni trajanje, ni odredište. Živimo ovo iskustvo, jedino koje nam je dostupno, uglavnom se zadovoljavajući gledanjem kroz prozor. Baš kao putnici. Dobro znamo da ništa ne traje večno, da pre ili kasnije stižemo do poslednje stanice i silazimo.

Naučili smo da je sreća privremeno stanje. Pre ili kasnije, ljudski odnosi se pogoršavaju, jutarnje buđenje nas vraća svakodnevnim obavezama, a razočaranja ostavljaju svoje bolne rane. I sreća nestaje.

Naučili smo da je ljubav prolazno zadovoljstvo. Pre ili kasnije, srce više ne bije ludački, čarolija pogleda se prekida, želja jenjava. I ljubav se završava.

Naučili smo da je poverenje izbor koji se može opozvati. Pre ili kasnije, obećanja se ne drže, planovi ne poštuju, laži izlaze na videlo. I poverenje nestaje.

Naučili smo da je mir nesigurna vrednost. Pre ili kasnije, demonstrant bude ubijen na ulici, radnik koji putuje na posao raznesen u vozu, civil bombardovan u svom domu. I mir prestaje.

Naučili smo da je posao privremeno zanimanje. Pre ili kasnije, tehnologija se obnovi, sektor postane zasićen, tržište upadne u krizu. I rad se završava.

Naučili smo da je ceo naš život prolazan i nesiguran. Ne možemo birati slike koje nam prolaze pred očima dok gledamo kroz prozor, niti ko sedi pored nas. Šta se desi, desi se; beskorisno je protestovati, a zabranjeno nam je i da razgovaramo sa vozačem. Zato se čini da nas ne dotiče ništa od onoga što se događa. Ako putnici u javnom prevozu u tišini i nepomično svedoče napadu, putnici života u tišini i nepomično svedoče svakoj zloupotrebi moći i nepravdi. Umesto da nas podstakne da ostvarimo svoje želje ovde i sada, što pre, pre nego što bude prekasno, prolaznost života nas je učinila slepima, neosetljivima, rezigniranima.

Tako se više ne iznenadimo ni kada saznamo da je sloboda privremeno stanje. Čak i sloboda, naravno. Ono što je nekada bio glavni razlog da se živi, bori i umire, sada se čini kao privilegija koja je neophodna samo nekolicini, a suvišna većini. Pre ili kasnije, to može zadesiti svakoga ko govori, voli, protestuje, živi, a ne traži dozvolu od onih na vlasti. I sloboda dolazi do kraja. Barem za one koji, umorni od toga da budu prolazni posmatrači, žele po svaku cenu izaći iz društvene mašinerije koja juri putem koji ih se ne tiče. Za one koji, ukratko, i dalje insistiraju na mišljenju da je sloboda i dalje onaj glavni razlog za život i borbu.

Svima ostalima želimo srećan put. I ne zaboravite da poništite kartu.

Izvor: Warning to Passengers