Rat, mir i kriza reprodukcije ljudskog kapitala u bivšoj Jugoslaviji

Ako izuzmemo leve patriote (Komunističku partiju, razne marksističko-lenjinističke organizacije) koji su antiratne demonstracije, koje su sami organizovali i predvodili, koristili kao sredstvo za prikupljanje glasova, svi “dobronamerni” antiratni demonstranti koji su se vukli po prolećnim protestima u Grčkoj – potpuno su omanuli. Ne u smislu zaustavljanja rata – to je bilo nemoguće, a uostalom, to je pre svega bio zadatak albanskog i srpskog proletarijata, koji bi u najboljem slučaju imao podršku proletarijata iz zemalja odakle su dolazili plaćenici NATO-a. Nisu uspeli, i to je najvažnije, da postave suštinska pitanja o ovom ratu koji, da se ne zavaravamo, u Jugoslaviji traje već deset godina. Pitanja poput:

– Koja je funkcija rata u ostvarivanju širih ciljeva globalizovane ekonomije?

– Kakvu ulogu ima u očuvanju i restrukturisanju dominantnog načina proizvodnje i potrošnje ideologija?

– Na koji način rat predstavlja sredstvo za proizvodnju i reprodukciju (tj. organizaciju i kontrolu) radne snage?

– Kako možemo, kao klasa – a ne u rasulu – da reagujemo na način koji bi stvorio zajednicu borbe?

Da bi neko uopšte mogao da postavi ovakva pitanja, morao bi osetiti iz sopstvenih svakodnevnih iskustavaa – na poslu, u potrošnji, pa i u kuhinji – da je centralni društveni odnos (izrabljivački i hijerarhijski) kapitalistički odnos, te da se čitava organizacija ovog društva vrti oko reprodukcije ljudskog kapitala, tj. reprodukcije disciplinovanog radnika/potrošača/roditelja/studenta.

Pa ipak, koliko je onih koji su prethodnih godina učestvovali u društvenim borbama protiv otpuštanja, smanjenja plata, Zakona 2525, proterivanja imigranata i slično, zaista pokušalo ozbiljno da promisli o sopstvenim akcijama i o unutrašnjoj povezanosti različitih taktika koje zajedno čine strategiju kapitalističke moći? Koliko ih je, makar jednom, pomislilo da su otpuštanja, stvaranje armije “neuspešnih” nezaposlenih kroz ukidanje liste nastavničkog staža i uvođenje novih ispita, ili stvaranje “neuspešnih” studenata kroz stalna testiranja – zapravo “blagi” oblici “čišćenja” viška zahtevne populacije? I da su “grubi” oblici “čišćenja”, koje su sprovodili Milošević i NATO, samo druga, krvava strana iste medalje? Koliko ih se zapitalo da li obezvređivanje radne snage svim raspoloživim sredstvima “u periodima mira” ima svoj odraz u brutalnom, bombama i etničkim pokoljima sprovedenom obezvređivanju, pa i uništavanju ljudskog kapitala “u periodima rata”?

Godinama već “dobronamerne” antikapitalističke i antiautoritarne političke grupe nastavljaju da razdvajaju probleme sa kojima se suočavamo na lične i političke, na neposredna pitanja i pitanja solidarnosti, na ona koja se tiču njih i ona koja se tiču “drugih”: imigranata, izbeglica, nastavnika bez angažmana, studenata – sa kojima u najboljem slučaju mogu imati odnos “aktivne podrške njihovoj pravednoj stvari”; a u najgorem slučaju biraju “društveni subjekt” čija patnja najviše odgovara njihovim ideološkim projekcijama. Na taj način, hiljade proletera u Evropi i Grčkoj postali su žrtve antiimperijalističke (čitaj: antiameričke) ideologije ili selektivnog antinacionalizma – bilo da su se okupljali pod nacionalnim zastavama levice i uzvikivali izlizane parole poput “Amerikanci – ubice naroda”, bilo da su se upuštali u jeftina osuđivanja “srbo-fašista”, što je idealno odgovaralo humanitarističkom diskursu NATO-a i nevladinih organizacija. Pobednici ove antiratne/pacifističke/humanitarne priče su nacionalne države, tj. nacionalizacija društvenih borbi. A sve što je ostalo onima koji su u ovom ratu birali strane – bilo da su opravdavali Miloševića, Simitisa i lidere NATO, bilo OVK – jeste gorak ukus razočaranja. Svako je, prema sopstvenim ideološkim afinitetima, pokušavao da pronađe “najveću žrtvu” u ovoj priči – i svi su, naravno, bili antifašisti i demokrate.

U međuvremenu, “čišćenje” se nastavlja: juče su to bili neangažovani nastavnici i studenti, danas srpski proletarijat, sutra će to ponovo biti Albanci – a rat kapitala protiv svih nas traje i dalje, sasvim uspešno.

Da bismo razjasnili prirodu ovog rata, uzimajući u obzir pitanja koja smo postavili na početku i tragajući za onim što je zapravo bio problem na Kosovu sa stanovišta kapitala, krenimo od izjave umerenog albanskog nacionaliste Vetona Suroja, izdavača “Koha Ditore” iz Prištine. On je još 1990. rekao:

“Postoji ovde jedan problem – kosovsko selo je zaostalo i neproduktivno. Zato što opstaje na nivou puke egzistencije, nema jasno razvijenu svest o sopstvenim interesima i nije nosilac bilo kakvog novog agrarnog razvoja. Snažni migracioni tokovi ka gradovima i inostranstvu dodatno otežavaju situaciju. Sam seljak ne zna [sic] šta da radi sa svojom zemljom i nema modela u ostatku Jugoslavije na koje bi mogao da se osloni… Kosovski seljak ne proizvodi za tržište… Kosovo je u celini prenaseljeno. Gustina stanovništva je najveća u zemlji. A sada, pritom, očekujemo i nove doseljenike!”

Ako bismo uporedili način na koji su ovaj problem postavljali srpski buržoaski intelektualci ili autori sporazuma iz Rambujea koji je zahtevao da “ekonomija Kosova funkcioniše u skladu s principima slobodnog tržišta”, ne bismo primetili nikakve ozbiljnije razlike u odnosu na albanske političare koji zagovaraju “građansko društvo”. Razlikuje se jedino način na koji je svaka nacionalna ili međunarodna kapitalistička frakcija pokušala da reši problem – u svoju korist.

Srpska strana, ona koja je na Zapadu bila najviše demonizovana, pokušala je tokom osamdesetih rešiti taj problem u kontekstu souočavanja sa opštom krizom kapitalističke reprodukcije u Jugoslaviji, koja je, usled neprekidnih klasnih borbi, stigla do prelomne tačke. U cilju rešavanja problema visokog nataliteta među Albancima, vezanosti za patrijarhalnu poljoprivrednu porodicu i niske produktivnosti u preduzećima, sprovedene su brojne mere (koje su u početku imale podršku savezne vlade):

– smenila je albansko “komunističko” partijsko rukovodstvo koje je razvilo političko-klijentelističke veze sa albanskim stanovništvom, kako bi se lakše sprovele mere otpuštanja i “ozdravljenja javnog sektora”

– izrađen je dugoročni plan za naseljavanje hiljada srpskih izbeglica u tom regionu, sa ciljem da se patrijarhalna albanska porodica zameni malim i pokretnim poljoprivrednim domaćinstvima, koja bi činila osnov za buduću modernizaciju poljoprivredne proizvodnje

– pojačana je vojna i policijska represija u celom regionu kako bi se stanovništvo “proredilo” primoravanjem sve većeg broja ljudi na emigraciju

Čitav ovaj proces, koji je trajao 15 godina, dodatno je intenziviran u poslednjih nekoliko godina zbog zastoja u restruktuiranju radnih i političko-hijerarhijskih odnosa u samoj Srbiji tokom 90ih. Rat u Bosni, sankcije nametnute od strane međunarodnog kapitala i strah od izbijanja novog talasa klasnih borbi – koji se privremeno mogao kontrolisati pomoću nacionalističke ideologije, ostataka socijalne države i mogućnosti rada na crno, transformisali su Miloševićevu vladajuću kliku od neoliberalnih reformista do političkog šefa protekcionističke “ratne” ekonomije. Sve više pribegavajući varvarizmu, srpski režim je sam stvorio uslove za neuspeh politike restruktuisanja Kosova kroz formu “etničkog čišćenja”. Otpor albanske buržoazije, koja sklopila savez sa patrijarhalnom porodičnom strukturom i koja je svojom nacionalističkim retorikom zamagljivala društvene sukobe još od ustanka iz 1981., povećavao se promovisanjem sopstvene agende: internacionalizacije navodnog etničkog sukoba i političko-vojne intervenciju međunarodnog kapitala, kako bi im on omogućio da sami sprovedu vesternizaciju kosovskog društva. Zarad postizanja potpune nacionalizacije društvenog pitanja i zadobijanja podrške međunarodnih kapitalističkih organizacija – koje su od početka balkanske tragedije pokazivale naklonost ka stvaranju etnički “čistih” država na prostoru bivše Jugoslavije – frakcija albanske buržoazije osnovala je nacionalnooslobodilačku formaciju OVK. Ovi nasilnici su svoju kampanju započeli 1996. godine bombaškim napadima na kampove srpskih izbeglica iz Krajine, postepeno su pojačavali tenzije između dve zajednice da bi, nakon brutalnih vojnih operacija srpske države tokom prošlog leta, uspeli da dovrše svoju misiju: da za kola nacionalizma privežu uplašeno i progonjeno albansko stanovništvo koje je sada, zarad opstanka, bilo prisiljeno da se konačno opredeli.

Početkom 1998. godine NATO je još uvek bio bliži Miloševićevom “rešenju” i OVK je označena kao “teroristička organizacija”, ali su se stvari postepeno počele menjati nakon Holbrukovog sastanka sa rukovodstvom OVK gerile u Juniku u junu te godine: bivši visoki zvaničnici Stejt departmenta našli su se rame uz rame sa gerilcima kako u kampovima, tako i na pregovorima u zamku Rambuje. NATO se, naravno, nije preko noći zaljubio u albanski nacionalizam. Postepeno su shvatili da je Milošević neadekvatan policajac koji nije u stanju da stvori uslove za kapitalističko restruktuisanje u svom regionu, niti da reši takozvano “kosovosko pitanje” ili zaustavi pretvaranje svog režima u destabilizujući faktor. NATO je doneo odluku da interveniše pod velom humanitarne ideologije kako bi jednim udarcem ubio više muva:

– ubrzao “proređivanja” kosovskog stanovništva uništavanjem tradicionalnih poljoprivrednih zajednica i stvaranjem jeftine rezervne radne snage (uz disciplinovanje albanskih radnika i seljaka okupljanjem oko nacionalnih lidera)

– terorisao srpski proletarijat i uništio proizvodne kapacitete Srbije, stvarajući preko noći hiljade otpuštenih radnika i režim koji je voema zavisan od zapadne finansijske pomoći, čime je olakšana tranzicija ka tržišnoj ekonomiji

– vojno nadzirao albansku radnu snagu koja je dve godine ranije pokazala “neprihvatljivo ponašanje”

– stvorio predulsove za balkansku “zonu slobodne trgovine” deblokiranjem procesa deregulacije

U ovoj opsežnoj kampanji – čiji uspeh nikada neće biti konačan, jer će se izrazi društvenog antagonizma uvek iznova pojavljivati – grčka država je politički i vojno učestvovala u svakom potezu NATO pakta, kao jedan od 19 “kauboja” koji ga čine. Nadajući se što većem parčetu kolača u rekonstrukciji Srbije i Kosova, ona je ostavila po strani svoje zastarele prosrpske mitove i istovremeno pokazivala visok stepen tolerancije prema antiameričkim demonstracijama levih patriota kojima je lako mogla upravljati. Na taj način je unutar zemlje očuvala sliku neutralnog pacifiste koji zagovara isključivo “diplomatska rešenja” – kao da ratovi koje stvara kapital nisu zamišljeni da se okončaju i kao da “diplomatsko rešenje” nije upravo ono što omogućava nastavak eksploatacije proletarijata “mirnim sredstvima”. Grčki udeo u toj gozbi je trenutno doveden u pitanje (grčka država je “uspela” da obezbedi da Solun bude sedište Evropske agencije za obnovu Kosova), ali izgleda da su do sada privilegovani dogovori grčkih kapitalista – uz posredovanje grčke države – sa srpskom nomenklaturom bili blokirani jer se ova suočava sa potencijalnim slomom ili, u najmanju ruku, svojom radikalnom transformacijom.

Od početka ovog rata naša mala grupa zauzela je jedini mogući stav koji odgovara onima koji za sebe veruju da su protiv kapitala i države: držali smo se podalje od nacionalističkih demonstracija levice, odbili smo da učestvujemo u igri selektivnog antinacionalizma (bilo protiv “srpskih fašista” ili protiv “albanskih sluga NATO”) i pokušali smo, svojim skromnim snagama, da promovišemo proleterski internacionalistički odgovor na rat. U tu svrhu smo organizovali, zajedno sa nekolicinom drugova i drugarica, nekoliko autonomnih akcija i prvenstveno smo se obraćali albanskim imigrantima – ne da bismo svalili krivicu upravo na srpske radnike ili njihove šefove (kako su to činili neki autonomistički antifašisti), već da bismo sa njima govorili jezikom proleterske internacionalne solidarnosti. Činjenica je da smo u tome bili izolovarni jer nismo sledili ni dominantne (ali i kratkotrajne), sramne prosrpske inicijative, niti patetične i mučne pronacionalnooslobodilačke, proalbanske pozive (bilo one otvorene, bilo one zaklonjene parolama o “borbi za dostojanstvo”). Ipak, to je bila svesno izabrana izolacija, koja nas je, u najmanju ruku, poštedela sramote da se svrstamo uz ciničnu okrutnost bilo prosrpskog bilo proalbanskog nacionalizma.

Ovaj tekst bio je deo antiratne brošure koju je objavila grupa Balkanski unutrašnji neprijatelj u Atini, juna 1999. (War, peace and the crisis of the reproduction of human capital in former Yugoslavia)