Od pokreta ka prostoru: anarhističke otvorene skupštine

Sama činjenica da anarhisti u jednoj zemlji sa intenzivnim društvenim borbama koriste određenu taktiku, ne znači da bi anarhisti u zemlji sa slabijom borbom trebalo da je preuzmu i usvoje.

Sve veći broj američkih anarhista razgovara o anarhističkim otvorenim skupštinama, direktno nadahnuti upotrebom te taktike od strane drugova i drugarica u Grčkoj. Otvorene skupštine u Grčkoj, međutim, nastaju direktno iz konteksta postojanja anarhističkog prostora, a ne anarhističkog pokreta. Američki anarhisti u celini, bilo namerno ili iz navike, više se koriste pristupom koji odgovara pokretu, a ne prostoru; ta činjenica možda objašnjava pomešane rezultate nedavne anarhističke skupštine u San Francisku, koliko god da je ona bila potrebna i inovativna.

Taktike se, dakako, mogu preoblikovati i prilagoditi, iako nemam predstavu kako bi sve to sa otvorenim anarhističkim skupštinama moglo izgledati u severnoameričkom kontekstu. Međutim, ako američki anarhisti žele da koriste otvorene skupštine kao što ih koriste u Grčkoj, što možda jeste ili nije valjan cilj, onda će morati napraviti i određene promene u načinu na koji se bore.

Pre svega, da bi otvorene skupštine kao takve funkcionisale, američki anarhisti bi morali prihvatiti konfliktnu pluralnost (eng. belligerent plurality) uz smanjenje donošenja odluka i povećanje preuzimanja inicijative.

Pre nego što pojasnimo šta to zapravo znači i odlučimo da li je to promena koju vredi prihvatiti, vredelo bi razmotriti gde leži snaga otvorenih skupština unutar anarhističke prakse u Grčkoj koje me podsećaju na pojedine manifestacije encuentro-a (šp. skup, okupljanje, zbor) u Latinskoj Americi. Tradicionalno, bilo koja grupa pojedinaca koja odluči da to preuzme na sebe objavljuje poziv, sa vremenom i mestom, za otvorenu anarhističku skupštinu, obično u okupiranom parku ili na univerzitetu. Obično će, takođe, objaviti početnu izjavu koja daje uvodnu analizu situacije, ali poziva na raspravu. Svako je dobrodošao da prisustvuje, ali se jasno stavlja do znanja da će skupština funkcionisati po anarhističkim načelima, što znači bez političkih partija, bez razgovora o reformama ili saradnji sa državom.

Otvorena skupština omogućava desetinama ili stotinama ljudi da se okupe i razgovaraju o nekoj situaciji bez ograničavanja i svođenja okupljanja na neku određenu grupu, ili prepuštanja liberalima, levičarima ili političkim osobenjacima (engl. wingnuts). Ona podstiče raspravu i duboko teorijsko promišljanje koje izvire iz prakse i koje se prevodi nazad u praksu. Ljudi govore koliko god žele, ali onaj ko je dosadan, ko se ponavlja ili govori stvari koje nisu relevantne biva prekinut i, u situacijama kada je to potrebno, nadvikan. Ranjivost na političke osobenjake, koja je toliko tipična za SAD, ovde jednostavno ne postoji. Nema naglaska na vremenskim ograničenjima, nema reda za govor, nema facilitatora.

Grčki anarhisti retko koriste pojam anarhistički pokret, jer ne prepoznaju ni jedinstveni pravac delovanja, niti jasno definisane zajedničke granice. Anarhistički prostor sadrži mnoga različita jata i sazvežđa, ali nema centralne tačke. Bio bi beskrajno siromašniji kad bi se sveo na jednu zvezdu. Otvorene skupštine odslikavaju ovo samorazumevanje.

U Sjedinjenim Državama je, sa druge strane, jedino moguće značenje pojma “anarhistički prostor” do sada bilo ono koje se odnosi na prostor kao društveni centar, neki pojedinačni projekat unutar anarhističkog pokreta. Taj pojedinačni projekat ima jasne granice i potrebe (primera radi, plaćanje kirije svakog meseca) i mogućnost jednoglasnog usvajanja ciljeva (primera radi, učiniti anarhističke knjige dostupnim nekom susedstvu i ujednačiti grupno učešće u tom procesu). Određeni oblici komunikacije koji možda imaju smisla u takvoj situaciji – sastanci sa facilitatorom ili zasnovani na konsenzusu – po prirodi stvari se prenose na većinu skupština koje američki anarhisti organizuju.

Međutim, da bi usvojili otvorenu skupštinu koja nije samo veći sastanak, koji neminovno dovodi do smanjenja aktivnog učešća čemu smo toliko često svedočili kroz iskustva anarhista u drugim zemljama, američki anarhisti moraju svesno birati da budu konfliktno pluralistični (eng. belligerently pluralistic). Ideja o jednoj velikoj organizaciji, jednoj platformi, jednoj strategiji ili jednoj koaliciji ovde ne pronalazi svoje mesto. Postojanje centralne tačke u politici suštinski znači potiskivanje drugih perspektiva. Nikada se nećemo svi složiti, niti je to potrebno. Sama činjenica da se neki ljudi identifikuju kao anarhisti ne znači da treba da troše energiju da se udruže ili usklađuju svoje prakse ako ne postoji nikakvo poklapanje u njihovim svakodnevnim aktivnostima i borbama. Samo ako im taj susret omogućava zajednički razvoj, ali nikako da postignu sporazum o tome kako da rade na isti način kao drugi. Kad bi to bio ishod, anarhistički prostor bi postao osiromašeniji u iskustvima i suženiji u spektru društvenih pravaca ili niša koje pokušava da obuhvati. Platformizam je sasvim prihvatljiv za platformiste, ali nema smisla praviti strategije zasnovane na resursima kojima ne raspolažemo niti njima upravljamo. „Eh, kad bi samo svi anarhisti udružili svoje resurse u ovoj kampanji…“. Vaš neuspeh da pokrenete dovoljan broj ljudi, bilo da su anarhisti ili ne, da vam pomognu ostvariti ono što želite, ne može se svaliti na razjedinjenost.

Istovremeno, ta pluralnost mora razviti i borbeni duh — da nikada ne bude zadovoljan postignutim, ali da uvek bude svestan svojih pobeda i svojih jakih strana i prednosti. Kada sami dosledno sledimo visoke standarde, možemo iskreno kritikovati druge iz antiautoritarnog prostora koji su odabrali drugačiju praksu. Autonomija, distanca i međusobna nepovezanost različitih jata u anarhističkom prostoru omogućavaju razvoj različitih perspektiva i iskustava iz kojih se može kritikovati i uzajamno učiti. Ova važna prednost gubi se kada se pozitivna fragmentacija pretvori u tišinu i raspršenost, kada izostane komunikacija uprkos fizičkoj udaljenosti. Pluralizam ne sme skliznuti u relativizam u kojem se svaka antiautoritarna praksa smatra jednako valjanom (istorija borbi u ovoj zemlji jasno pokazuje da to nije slučaj). Osetljivost se ne sme izvitoperiti u svoju najgoru manifestaciju – laku uvredljivost. Ne samo razdražljivi ideološki čistunci, već i preosetljivi tipovi koji se predstavalju kao “neideološki” najčešće se brane najzlobnijim i najnepoštenijim etiketiranjem — svi su oni najspremniji da na svaku suštinsku kritiku njihve prakse reaguju osvetnički.

Ostaću neodređen po tom pitanju, jer u anarhističkom prostoru, za razliku od njegovog zemaljskog pandana – anarhističke scene (koja najizraženije obitava u dva samovažna obalska grada), trudimo se da dramu i tračeve svedemo na minimum.

Drugo, američki anarhisti morali bi zameniti fokus sa donošenja odluka na preuzimanje inicijative. Otvorena skupština nije tu da donosi ili potvrđuje odluke, jer nikada ne bi ni pomislila da ograniči učesnike i učesnice u donošenju sopstvenih odluka. A, rekao bih, ne postoji ni da bi pokrenula neke akcije jer se polazi od pretpostavke da su učesnici već aktivni, a skupština im je potrebna radi razmene, preispitivanja i produbljivanja analize, kao i radi vežbanja artikulisanja svojih stavova, te uvida u ono šta drugi planiraju — kako bi svi mogli delovati promišljenije. Skupština nikada ne sme biti kočnica ili oslonac na koji se ljudi previše oslanjaju, umesto da sami deluju (engl. The assembly must never be a crutch)

U najboljem slučaju, može nastojati da stvori prostor koji podstiče delovanje – poput poziva na protest — ali tada ne organizuje akciju, već poziva na buduću manifestaciju skupštine na ulicama, kada će svi njeni učesnici, sva njena jata i grupe afiniteta, sprovesti ono što su već sami osmislili. Protest tada nije jedinstveni projekat, niti korak napred za neki pokret — već još jedna eksplozivna pojava stvaralačkog haosa koji jeste anarhistički prostor.

Na skupštini ljudi mogu satima govoriti o svojoj analizi situacije, mogu početi da ispredaju svoju sopstvenu istoriju opisujući sadašnji trenutak sukoba između države i društva, tržišta i pojedinca, mogu preispitivati prošle akcije i zamišljati nove puteve. Ali ne bi trebalo da pozivaju na donošenje odluka niti predlagati akcije. Kako da ozbiljno shvatimo nekoga ko mora doći na skupštinu da bi našao saučesnike, ko nema prijatelje sa kojima bi kovao planove, ko ne zna da deluje sa onim što mu je već pred očima?

Konkretne odluke o sprovođenju akcije najbolje se donose u malim grupama sa visokim stepenom međusobne povezanosti (afiniteta) — ne samo iz očiglednih praktičnih razloga, već i zato što veće grupe ne bi trebalo da donose jedinstvenu odluku o tome šta je “ispravno” činiti. Ono što treba podsticati nisu jedinstvo, strpljenje i kompromis, već preuzimanje inicijative za direktne akcije – bilo da su one propagandne, napadi ili usmerene na zadovoljenje osnovnih potreba. A kada se sa borbom suočimo sa tolikom ozbiljnošću – tada osećaj solidarnosti, koji inače simbolizuje jedinstvo, neće izostati.

A. G. Švarc (From Movement to Space: the anarchist open assemblies)