Burkina Faso: Revolucija, autoritarizam i kriza afričke politike emancipacije

Svojevremeno, Robert Mugabe je bio istaknuta figura afričke borbe za oslobođenje. Podignute pesnice, pan-afrički transparenti i zahtevi za samoupravom obeležili su izlazak Zimbabvea iz kolonijalizma belih doseljenika. Mugabe je, kao i mnogi iz njegove generacije, predstavljao pobedu potlačenih nad imperijalnom dominacijom. Međutim, istorija ga je kasnije, svojom nemilosrdnom jasnoćom, označila ne samo kao oslobodioca, već i kao autoritarnog vođu. Njegovo rano herojsko doba pretvorilo se u represiju, korupciju i gušenje neslaganja.

Takav razvojni put nije jedinstven ni za Mugabea, ni za Zimbabve. Taj sumorni obrazac se ponavljao na čitavom afričkom kontinentu: oslobodilački pokreti, koji su nekada bili ukorenjeni u narodnoj borbi i snovima o samoodređenju, pretvaraju se u birokratske, militarizovane i često represivne režime.

U Burkini Faso se danas javlja novo lice revolucije koju predvodi mladi i harizmatični kapetan Ibrahim Traore. Njegova pojava podseća na Tomasa Sankaru i priziva antiimperijalistički duh osamdesetih godina. Njegove reči su jasne i odlučne: “Ovo nije demokratija. Ovo je revolucija.”

Ali kakva je to revolucija koja odbacuje demokratiju? Na koji način da razumemo još jedno preuzimanje vlasti od strane ljudi u uniformama koji tvrde da deluju u ime naroda? Ako nam je istorija učiteljica, moramo se zapitati: može li revolucija zasnovana na autoritarnim temeljima ikada doneti istinsku slobodu? Ili smo samo svedoci ponavljanja tragičnog ciklusa u kojem je narod uvek izdan?

Kao odgoor na to, anarhistička teorija pruža trezvenu i neophodnu kritiku, naročito kroz princip “prefiguracije”. U najširem smislu, to znači da se društvo kakvo želimo u budućnosti oblikuje kroz ono što radimo danas. Dakle, sredstva za transformaciju društva i postizanje oslobođenja moraju odražavati oslobođeno društvo koje želimo izgraditi. Diktatura u ime naroda nije samo kontradikcija – to je izdaja.

Paradoks oslobođenja Afrike

Godine 1980. Mugabe je preuzeo vlast u nezavisnom Zimbabveu, što je izazvalo veliko slavlje. Kao oštar kritičar aparthejda u Južnoj Africi i nepokolebljivi zagovornik afričkog nacionalizma, Mugabe je bio oličenje nade kontinenta koji se još uvek oslobađao kolonijalnih okova. Njegova vlada proširila je pristup obrazovanju i zdravstvu, započela preraspodelu zemljišta (iako u početku sporo), a Zimbabve je postao regionalni svetionik.

Ipak, ispod površine nacionalnog ponosa krile su se klice autoritarnog režima. Masakri tokom operacije Gukurahundi u Matabelelandu – državno organizovanog nasilja koje je odnelo hiljade života – predstavljali su prvu veliku pukotinu u fasadi. Do 1990-ih i 2000-ih, obećanja su uglavnom izbledela. Ekonomsko rasulo, sistematski napadi na opoziciju, korišćenje ratnih veterana kao egzekutora i namešteni izbori pretvorili su Zimbabve u primer koji upozorava. Mugabe je postao upravo ono protiv čega se nekada borio: vladar gluv za vapaje svog naroda.

Šta je pošlo po zlu? Problem nije ležao samo u Mugabeovoj ličnosti ili njegovim godinama – problem je bio strukturne prirode: centralizovana, hijerarhijska i militarizovana politika koncentrisala je moć u rukama nekolicine. Mase, nekada mobilisane za oslobođenje, sada su bile svedene na posmatrače državno vođenog nacionalizma. Logika dominacije, nasleđena iz kolonijalne vladavine, ostala je netaknuta.

Afrički kontinent obiluje vođama oslobodilačkih pokreta koji su se kasnije pretvorili u autoritarne vladare. U Demokratskoj Republici Kongo, Loran Dezire Kabila (Laurent-Désiré Kabila) je došao na vlast nakon što je svrgnuo ozloglašenog Mobutua Sese Seka. Iako je isprva slavljen kao reformator, ubrzo je ugušio neslaganje, suspendovao demokratske institucije i učvrstio sistem privilegija i nepotizma.

U Eritreji, Isajas Afeverki (Isaias Afwerki) je vodio Eritrejski narodnooslobodilački front do nezavisnosti od Etiopije 1993. godine. Od tada je njegova vlada ukinula izbore, zabranila neslaganje i pretvorila zemlju u zatvorsku državu. U Ugandi, Joveri Museveni (Yoweri Museveni), koji je nekada bio nekada progresivni glas sa ambicioznim reformskim planom, preuzeo je vlast 1986. godine nakon gerilskog rata, obećavajući kraj diktature i obnovu demokratije. Ipak, ostao je na vlasti decenijama, gušeći opoziciju i manipulišući ustavnim ograničenjima mandata.

Ono što povezuje ove slučajeve nije samo izdaja ranih ideala, već i sama struktura revolucionarnih pokreta: dominacija vojnih aktera, centralizacija donošenja odluka i brisanje demokratskog doprinosa odozdo. Oslobođenje je postalo državni projekat, a ne narodni pokret. Rezultat nije bila sloboda, već dominacija od strane nove elite.

Ibrahim Traoré i Burkina Faso

U ovom istorijskom kontekstu moramo razmatrati i uspon Ibrahima Traoréa u Burkini Faso. U septembru 2022. godine, Traoré je preuzeo vlast od kolege vojnog oficira, optužujući prethodnu vladu za neuspeh u suzbijanju džihadističkog nasilja i njene dugotrajne veze sa francuskim neokolonijalnim interesima. Mlad, vatren i naoružan panafričkom retorikom, Traoré je za mnoge širom Afrike postao simbol nove vrste revolucionara. Njegovi govori oštro osuđuju imperijalizam, njegov stav odlučno odbacuje kontrolu Zapada, a njegova ličnost se oslanja na nasleđe Tomasa Sankare.

Ipak, postoje ozbiljni razlozi za oprez. Traoré je suspendovao Ustav, raspustio Narodnu skupštinu i odložio izbore na neodređeno vreme. Učešće civilnog društva strogo je kontrolisano, a kritika se sve više guši pod parolom nacionalnog jedinstva. Najznakovitije je ono što je sam Traoré izjavio – da ovo nije demokratija, već revolucija.

Tu se nalazi i glavna kontradikcija. Revolucija koja isključuje participativnu, horizontalnu i narodnu demokratiju i samoupravu nije revolucija oslobođenja, već samo zamena. Narod je ponovo potisnut u drugi plan, zamenjen uniformama i naređenjima.

Alternativa: Prefiguracija i slučaj Nestora Mahna

Dakle, postavlja se pitanje: da li je demokratska revolucija uopšte moguća? Ako jeste, možemo li navesti neki primer? Taj primer ne sme biti samo istorijski verodostojan, već mora odbaciti logiku “cilj opravdava sredstva”, koja je opterećivala mnoge revolucionarne pokrete.

Primer mora oživiti koncept prefiguracije, tako što će danas razvijati ideje i društvene strukture koje odražavaju sutrašnjicu koju želimo. Početkom 20. veka postojao je čovek po imenu Nestor Mahno koji je predvodio Revolucionarnu ustaničku armiju Ukrajine. Delujući tokom Ruskog građanskog rata, Mahno je vodio pokret koji su uglavnom činili seljaci, a koji se opirao i beloj kontrarevoluciji i autoritarnim boljševicima. U središtu mahnovističkog pristupa bilo je stvaranje radničkih i seljačkih saveta, skupština u kojima su odluke donošene kolektivno, a predvodnici su bili podložni trenutnom opozivu. Sama vojska je funkcionisala demokratski, sa izabranim komandantima i odlukama donetim kroz otvorenu diskusiju.

Mahnov pokret nije bio savršen, ali je predstavljao redak eksperiment u tome kako bi prava, samoupravna revolucija odozdo nagore mogla izgledati. Njegova ključna lekcija bila je da prava sloboda ne može postojati bez demokratskog učešća na svim nivoima borbe. Militarizovane komandne strukture ne mogu stvoriti emancipatorska društva; umesto toga, one ponovo uspostavljaju hijerarhije protiv kojih se navodno bore.

Ako afričke revolucije žele izbeći izdaju, one moraju odlučno odbaciti autoritarni put. To znači odbaciti samu ideju da mala revolucionarna elita ili vojna hunta mogu doneti slobodu u ime naroda. Slobodu narod mora izboriti sam.

To zahteva izgradnju struktura direktne demokratije, participativnog budžetiranja, lokalnih veća, skupština zajednica, federacija samoorganizovanih pokreta. To znači raskid i sa zapadnom liberalnom demokratijom, u kojoj institucijama upravljaju elite, i sa nacionalističkim autoritarizmom, zasnovanim na moćnicima i vojnim dekretima.

To znači shvatiti da revolucija koja počinje utišavanjem glasova završava njihovim gušenjem. U Burkini Faso, revolucionarni trenutak je još uvek mlad. Još uvek postoji prilika da se njen pravac preusmeri ka radikalnoj demokratiji, umesto ka diktaturi sa populističkim licem. Međutim, to će zahtevati nešto više od pukih govora; biće potrebno ljudima dati moć, ne samo retorički već u praksi.

Istorija je često bila groblje neuspelih oslobođenja. Ali ne mora biti tako. Ako ozbiljno razmotrimo anarhistički princip da sredstva moraju odražavati ciljeve, možemo početi zamišljati politiku koja ne reprodukuje hijerarhiju, već je razgrađuje. Politiku koja nije samo antiimperijalistička, već i antiautoritarna. Revoluciju koja ne znači zamenu vladara, već ukidanje same vladavine.

Ovaj članak ni na koji način ne dovodi u pitanje antiimperijalistički i antikolonijalistički stav Burkine Faso, niti predstavlja ličnu kritiku Kapetana. Naprotiv, poziva sve progresivne snage na iskrenu samorefleksiju o tome kakvo oslobođenje želimo na afričkom kontinentu. Oslobođenje se ne može nametnuti odozgo – mora se graditi odozdo, i ta izgradnja mora započeti odmah.

Liroj Maisiri (Burkina Faso: Revolution, authoritarianism and the crisis of African emancipation politics)

Liroj Maisiri (Leroy Maisiri) je istraživač i predavač koji se bavi pitanjima rada, društvenih pokreta i emancipatorske politike u južnoj Africi. Aktivno predaje i objavljuje radove iz industrijske ekonomske sociologije.