Puko lajanje ne pomaže
Na stotine hiljada peticija, protesta, rezolucija – sve uzalud! Gospodari su trijumfovali: Džo Hil je streljan, ubijen, mrtav.
Šta sada? Šta je sledeće? I ne samo šta, već ko je sledeći? Ti i ja koji težimo boljem svetu, već sutra možemo biti sledeći na redu. Ti koji imaš viziju društva bez gospodara i koji svoj ideal širiš među potlačenima i izrabljivanima, sutra možeš biti odveden na gubilište.Zašto ne? Kažeš da nisi počinio nikakav zločin? Nije ni potrebno! Ako si poznat kao čovek koji je duboko posvećen i odan radničkoj stvari, ne brini se za optužbe: svaki lukavi advokat će ih već nekako izmisliti, baš kao što su to uradili Džo Hilu. To isto su pre 28 godina uradili Parsonsu i njegovim drugovima, to su pokušali da učine Hejvudu, Mojeru i Petibonu, Etoru i Đovanitiju, Fordu i Zuru u Kaliforniji, Rangelu i Klajnu u Teksasu, to pokušavaju upravo sada da urade Šmitu i Kaplanu u Los Anđelesu[1].
I šta ćeš da uradiš? Opet protestovati? O da, u ovoj “slobodnoj” demokratskoj zemlji imaš slobodu govora: pričaj! Pričaj dok ne promukneš – koga briga? Koliko je tebe briga kada čuješ lavež gladnog psa? To je upravo stav gospodara prema nama: Laj! Baš ih briga!
Kolege-radnici i drugovi! Svi vi kojima su postojeći uslovi odvratni, i svi vi koji smatrate da se vredi boriti za slobodno društvo – iskoristimo smrt i patnju naših mučenika da jednom zauvek shvatimo da…
Puko lajanje ne pomaže!
Moramo naučiti da ujedamo, odlučno i delotvorno!
Aron Baron